Skip to content

Jovan Dučić

februar 17, 2012

17.2.1871. rođen je pisac i diplomata Jovan Dučić, član Srpske kraljevske akademije, čije je stvaralaštvo izuzetne versifikacije udarilo pečat srpskoj poeziji u prvoj polovini XX veka. Završio je učiteljsku školu u Somboru i bio učitelj u srpskim školama u Bosni i Hercegovini, posle čega je studirao prava u Ženevi i Parizu, gde je diplomirao. Od 1912. do 1941. bio je diplomata kraljevina Srbije i Jugoslavije i ambasador u velikim evropskim gradovima. Zajedno s piscima Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem, takođe istaknutim srpskim nacionalistima, u Mostaru je pokrenuo književni list „Zora“. Već prvom pesničkom zbirkom „Pjesme“ (1901) predstavio se kao nadahnut liričar obuzet temama bola i usamljenosti, ljubavi i smrti. Umro je 1943. u SAD i njegove mošti prebačene su u otadžbinu tek u jesen 2000. i sahranjene u grobnici manastira Nova Gračanica iznad Trebinja. Pod režimom Josipa Broza bio je prokažen i optuživan za četničko opredeljenje. Osim pesama, od kojih su mnoge neprolazne umetničke vrednosti, pisao je i prozu („Jutra sa Leutara“), putopise („Gradovi i himere“, „Pismo iz Ženeve“, „Pismo s Alpa“, „Pismo iz Španije“), eseje („Blago cara Radovana“, „Moji saputnici“, „Staza pored puta“), studije („Grof Sava Vladislavić“).

 

Himera


Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vreća i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne nevićene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista –
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega –
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.
Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.
U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma…
I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko…
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje…

Zavet

Reče mi moj Tvorac u veliko jutro:
Čoveče, digni se i javi u ploti.
I u svoj taštoj i pustoj nagoti,
Idi kobnom stazom koju budeš utro.
Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem;
Živeće u tebi isti čas – znaj čuda –
Prorok, lakrdijaš, kralj i njegov luda,
Rob s lancem o vratu, i osvetnik s mačem.
No bićeš neveran i bolu i sreći;
Sumnja će ti dojku otrovanu dati;
I bez tople vere ti ćeš mene zvati,
I bez prave sumnje mene se odreći.
Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne
Nad svačim će tebe da drže visoko,
Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko
Na međi večite istine i tajne.
Tako, kao odjek u samotnu goru,
Vratiće se putem koji meni vodi,
Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi –
Kao crna ptica u sunčanom moru

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.
Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.
I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša –
Kao zvezda što se raspada u tmini.
I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula –
Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi –
Upirući k nebu začuđene oči.

 

 

From → SVI RAZREDI

One Comment
  1. Jedan od mojih omiljenih pesnika. Hvala što ste me podsetili na njegove divne pesme.
    Srdačan pozdrav!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: