Skip to content

Misli i citati – Ivo Andrić

mart 14, 2012

Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.

Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih sudbina i bezimenih ljudi.

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.

Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i najveća nada onih koji nisu navikli na dobro u životu.

Kako korisno i dobro mogu da govore ljudi koji umeju da ćute!

Često u životu uspeh je ono što čoveku lomi vrat.

Kad god mislimo da su nam se za nešto „otvorile oči“, to obično znači da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili.

Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.

Kad god čovek oseti potpuno zadovoljstvo sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim što je bilo i što će biti, to predstavlja za njega opasan trenutak, potpunu demobilizaciju onog najnužnijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i održavanjem svakog živog bića. U takvom trenutku punom euforije, kad osećate potrebu da prema svakom budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetne sitne ili krupne neprijatnosti.

Bore ulivaju svakom poštovanje, daju draž i toplinu licima skromnih staraca i dostojanstvo čelu mislioca, ali te iste bore na licu lepe žene koja počinje da stari izgledaju kao zli pečati i ožiljci poraza, nešto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osećanja sa kojima ih ta žena nosi.

Za one koji su nošeni mladošću i gonjeni željom, i dužina iščekivanja i gorčina neizvesnosti samo su sastavni delovi velike slasti koju ljubav svakome obećava.

Beznačajne reči, dugi pogledi i nesvesni osmejci povežu se u siguran most koji se sam gradi.

Čovek koji ne voli nije sposoban da osetiveličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.

Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.

Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koje ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.

I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.

Svi su jaki muškarci udareni nekim kobnim slepilom. Prebijaju se a da ni sami ne vide o što ni kako, lome se strasno i uništavaju konačno, svaki na svoj način. Što je ko jači, to je njegovo slepilo veće.

Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.

Čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima rešenosti da se bori i borbom održava u životu.

Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.

Stvorenja sa izuzetnim darovima i izuzetnom sudbinom redovno okružuje krug divljenja, mržnje i zavisti, nepriznavanih želja i zluradog iščekivanja. Takve ličnosti o kojima se peva i govori odnese brzo ta njihova naročita sudbina, a iza njih umesto ostvarenih života ostane da živi pesma ili priča.

Sladostrasnici, kad život čula protutnji i sagori, ostaju mračni, gorki i teški i sebi i drugima.

Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice.

Dobra je stvar krotka i zdrava žena. Živiš i radiš kao da ne postoji, a ipak osećaš da ti pomaže.

Ima lepotica čiju lepotu najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i obzirom koji inače nemaju.

Lepe žene primećuju i uvažavaju samo one pojave oko sebe koje posredno ili neposredno služe njihovoj lepoti i onom što ona hoće, želi i traži.

Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života da isplače. (Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!) I ona će ih isplakati. Povodi mogu biti razni. Ljubav, nesreća ili čak sreća, deca, porodica, roman ili film. Ako se to ipak u nekom slučaju ne desi, onda je to izuzetak od pravila. A ta žena i nije žena, nego čudovište.

Niko ne može da proveri i predvidi ćudi i nastupe nemirne i puste žene.

Žena se brzo obatali, i kad je najlepša i najsnažnija.

Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.

U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem ili i jednim i drugim, a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti ženu.

Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi.

Život je neshvatljivo čudo, jer se nesprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto „kao na Drini ćuprija“.

Zašto je od svih stvorova samo čoveku dano da može da zamrzi svoj život?

Prekori između starih i harmoničnih supružnika bezazleni su, bez oštrine, ne sudaraju se nego klize lako kao oni kamenčići beluci koje je reka u toku godine zaoblila i uglačala do savršenstva, tako da više vezuju par ljudi nego što ih dele.

Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.

U potpunom ostvarenju jedne želje kriju se velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji koja se umesto ostvarene javlja. Ko zna kakva je ta i kuda nas može odvesti? I ko zna od čega nas je branilo ostvarenje one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena?

Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti. Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.

Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.

Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.

Srećni i zadovoljni ljudi ne pišu nikako, ili veoma kratko.

Ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onog što im sudbina daje.

Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje.

Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, , u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.

Dugi su zamršeni računi i obračuni između onih koji imaju a ne daju i onih koji nemaju ništa do svojih potreba.

Ljudi često celog veka vuku za sobom obzire, kao lance, a na kraju vide koliko su nedostojni i nepotrebni.

Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.

Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek trajno nesrećan dok se duša leči zaboravom a zemlja obnavlja prolećem.

Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabre.

Mali ljudi, koje mi zovemo „deca“, imaju svoje velike bolove i druge patnje, kojje posle, kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo odavno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao i svaka stvarnost.

Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.

Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.

Od svoga porekla i detinjstva ne može se lako pobeći.

Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.

Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.

Celog veka se lečimo od nesrećnog detinjstva.

Veliki praznici i svečani dani mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.

Ko prijatelja tumači i analizira, taj ga ne voli.

Razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije.

Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu.

Kod ljudi koji su čedni žive ruke su bele, mirne i večito mlade.

Ako, sa krajnjim naporom, čoveku koji stari pođe za rukom da ostane uredan i čist, to je sterilizovana čistoća apoteke a ne čistoća cveta.

Čovek je niko i ništa, putnik na zemlji, prolaznik u ovom prolaznom vremenu, senka na suncu.

Ko je dugog veka, taj nadživi sve, pa i svoje zasluge.

Svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.

Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.

Svako hoće da živi, nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kom se zatekne, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice zemlje, između dve vojske u prolazu.

Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali slavne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.

Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ono što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Beskorisno je us tarosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

Kad je život sav od opasnosti i stradanja, ljudi ga, vođeni drvenim i nasleđenim nagonima, cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeči svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.

Pravi život se sastoji od samih zatišja i i ludo bi i izaludno bilo mutiti ta retka zatišja, tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život, koga nema. Prokletstvo tričavog života, koji je postao sam sebi svrhom, prokletstvo gore od mnogog greha i poroka. A to „prokletstvo“, to je ustvari logika građanskog društvenog uređenja i naopakog vaspitanja.

Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže.

From → SVI RAZREDI

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: